Увек сам сматрала да је професија којом се бавим најтежа и уједно најлепша на свету. Учитељ никад не може да остари, увек је млад уз децу уз коју и он сам расте. Трудим се да увек будем у току савремених новости у професионалном усавршавању, да деци увек будем на услузи, да их научим критичком размишљању, да их колико могу спремим за свет у који иду.
Увек сам за сваку позитивну иновативност у настави.
Циљ ми је да научим децу, у овом и оваквом свету у којем живимо, да воле свој језик, науку, игру песму,дружење акцију, да су увек спремни и вољни. Да негују толеранцију и различитост. Да пре свега постану добри људи.
Нико од нас није радио на исти начин првог дана у школи, односно као почетник, и данас, са вишегодишњим искуством иза себе. У мом случају, тај први дан у школи био је пре шеснаестак година и, као и многи други просветари, нисам почела да радим у својој струци. После нешто више година каљења са ученицима виших разреда, почела сам да радим као учитељ.
Наш посао је такав да завршетком факултета нисмо завршили учење. Учимо и усавршаваћемо се целог живота. Учимо од колега, од деце, са телевизије и интернета. Ја не учим због бодова које треба да сакупим како би ми продужили лиценцу, а сакупила сам преко 300 сати усавршавања у протеклих десет година; и више него што је потребно. Учим због себе и знања које треба да пренесем деци.
Временом се мој начин рада мењао. Стицањем искуства кроз рад са децом у учионици, сазнањима стеченим на разним семинарима, али и самообразовањем, формирала сам начин рада у којем се зна шта је чија улога у учионици. Код мене влада пријатна радна атмосфера, јер чак и када „озбиљно“ радимо, кроз све садржаје провлачим хумор и игру. Кроз тај начин рада ученици нису робови учења, већ деца која су заинтересована да стекну нова знања.
Настојим да искористим предзнања ученика и да на томе планирам начин рада. У почетној настави читања и писања, са монографског метода сам прешла на комплексни поступак и остала при њему. Приметила сам да доста деце долази у први разред са познавањем слова, па и читања и писања, и за њих би монографски поступак био досадан – учили би оно што већ знају. Комплексни поступак потпуно уважава и прихвата индивидуалне разлике између деце и степен предзнања, и даје могућност да сви напредују сопственим темпом, а да због тога не буду критиковани, већ похваљени за сваки напредак у односу на ниво знања којим су дошли у школу.
Генерације деце која долазе нису исте као на почетку моје каријере. То су сада информатичка деца. Више ни телевизија није њихова главна занимација, већ рачунари, таблети, паметни телефони… Преко њих стичу сазнања, а у школи их покушавамо заинтересовати зеленом таблом и кредом (као пре 50 и више година). То тешко иде. Због тога настојим да у свој рад што више укључим технологију блиску ученицима. Многе наставне јединице обрађујем или утврђујем преко PowerPoint презентација, филмова, компјутерских едукативних игрица, користећи рачунар и видео бим пројектор. Сви програми и игрице, које користимо, у служби су стицања знања.
Како бих ублажила сувопарност фронталног облика рада, на својим часовима често користим савремена наставна средства и методу демонстрације, игре, глуме. Кад време, односно садржаји наставних јединица то омогућавају, примењујем и друге облике рада – групни (најчешће ликовна култура, свет око нас), односно тимски рад (природа и друштво), рад у пару (српски језик, математика), индивидуални и индивидуализовани рад (са ученицима који имају тешкоће у напредовању, односно са надареним ученицима).
У раду ми је циљ да деца заволе школу и учење, а да знања која стекну не забораве, већ примене у различитим животним ситуацијама. Циљ ми је да ме не памте по строгоћи, већ по осмеху и заједничким догодовштинама у учионици и ван ње. Да бих то постигала, ученицима посвећујем доста времена у слободним активностима и додатном раду. Наравно, излети, екскурзије и рекреативне наставе су најбољи начин да се учитељ и ученици упознају у једном другом светлу. Кроз такво дружење се ствара посебна, незаборавна веза између учитеља и деце.
Да сам успела у свом позиву, доказ су деца која, када крену у 5. разред, још дуго долазе код своje учитељице да се похвале сваком добром оценом или да се пожале ако их нешто мучи.
Мојим часовима, у више наврата, присуствовали су директори, школски педагог и психолог, „угостила“ сам неколико просветних саветника.
Не мислим да сам најбољи учитељ, али свакако не спадам у оне просветне раднике који не воле свој посао и одлазе из школе брзином светлости чим заврше последњи час. У раду сам одговорана, креативна и прецизна. Ово је позив који сам изабрала, и он није лак, а ја се трудим да га радим најбоље што умем.
2014. година, Школско: 
ИВАНИНЕ ПЧЕЛИЦЕ 