ГАЛЕРИЈА НАШИХ РАДОВА

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

Свети Сава школска слава

Свети Сава школска слава

Свети Сава (световно име Растко, монашко име Сава; рођен око 1175. године у Расу, умро 14. јануара 1236. у Трнову, Бугарско царство) је био најмлађи син српског великог жупана Стефана Немање, светогорски монах, јеромонах и архимандрит Студенице, први архиепископ аутокефалне Српске архиепископије, дипломата, законодавац, књижевник и ходочасник. Широко се сматра једном од најзначајнијих личности српске историје, а Српска православна црква га слави као свеца.

 

 

Свети Сава

Sveti Sava Kraljeva Crkva.jpg

Фреска из манастира Студеница
Право име Растко Немањић
Датум рођења око 1174.
Место рођења Рас
Датум смрти 14. јануар 1236.
Место смрти Трново (Бугарска)
Звање Архиепископ српски
Године 1219-1233.
Наследник Арсеније I

Свети Сава (1174. или 1175[a]14. јануар[b] 1236) је био српски принц, монах, игуман манастира Студенице, књижевник, дипломата и првиархиепископ аутокефалне Српске православне цркве. Рођен је као Растко Немањић, најмлађи син великог жупана Стефана Немање, и брат краљева Вукана и Стефана Првовенчаног.

Kao младић добио је од оца Захумље на управу. Међутим, Растко је побегао на Свету гору и замонашио се у руском манастиру Светог Пантелејмона, где је добио име Сава. Касније је са својим оцем, који се у међувремену замонашио и добио име Симеон, подигао манастир Хиландар, први и једини српски манастир на Светој гори.

У Србији је убрзо дошло до борбе за власт између Савине браће. Због тога се он вратио у Србију, како би зауставио рат. Истовремено се бавио просветитељским радом, настојећи приближити својим сународницима основе верске и световне поуке, да би се 1217. вратио на Свету гору. Године1219. Сава је од васељенског патријарха у Никеји изборио аутокефалност српске цркве, а патријарх га је именовао за првог српског архиепископа. Остао је архиепископ све до 1233, да би га потом заменио његов ученикАрсеније. Више пута је путовао у Палестину. На повратку са једног од ходочашћа из Свете земље 1236. смрт га је затекла у тадашњој бугарскојпрестоници Великом Трнову. Његове мошти је у манастир Милешевупренео његов нећак, краљ Владислав.

Његова најзначајнија писана дела су „Житије Светог Симеона“, „Карејски типик“, „Хиландарски типик“ и „Студенички типик“, као и „Законоправило“.

Савин култ у народу био је јак. После једног устанка Срба противОсманског царства, турски заповедник Синан-паша је 1594. спалио Савине мошти на Врачару. На месту за које се верује да се то одиграло подигнут јеХрам Светог Саве. У Србији се дан његове смрти по грегоријанском календару (27. јануар) прославља као Дан просвете.

Садржај

Младост

Растко Немањић је рођен у дежевачком крају на планини Голији. Када је имао 15 година, његов отац, велики жупан Стефан Немања, доделио му јеЗахумље на управу. На том положају је остао мање од две године (1190/91) док није побегао са очевог двора и отишао на Свету гору, замонашио се и узео монашко име Сава. За њим је била одаслата војничка потера да га врати кући. Међутим, кад су га војници нашли, он је већ био замонашен у руском манастиру Св. Пантелејмона, или у Ватопеду. Наредних седам година је остао у Ватопеду (основаном 985. године), где му се придружио његов отац Стефан Немања, пошто се одрекао престола и замонашио 1196. године, провевши више од годину дана у Студеници као монах Симеон.

Сава као светогорски монах

Сава је 1197. године кренуо у Цариград да од цара Алексија III Анђелатражи дозволу за подизање српског манастира на Светој гори. Вратио се са дозволом следеће године. Манастир је основан на месту старог и полуразрушеног грчког манастира Хеландариона. Сава је учествовао у састављању оснивачке повеље Хиландара коју је издао његов отац. Доментијан наводи да је Сава, боравећи у Цариграду, посетио манастир Богородице Евергетиде, одакле је 1199. узео један примерак манастирског типика и дао да се преведе на старословенски, који је после, у делимично измењеном облику, постао типик Хиландара, а касније и Студенице.

Између 1200. и 1204. године, Сава је у Солуну био рукоположен за архимандрита. После пада Цариграда 1204. године, Света гора је потпала под власт Бонифација, маркиза од Монферата и солунског краља, који је почео да намеће своју власт светогорским манастирима уз подршку крсташа. У ту сврху је саградио замак, одакле су манастири пљачкани и где су монаси мучени.

Према Савиним речима, браћа Стефан и Вукан су га, после вишегодишњег међусобног сукоба, замолили да пренесе очеве мошти у Србију. Сава је, вероватно, кренуо на пут у зиму 1206/1207. Почетком 1207. Симеон је сахрањен у Студеници, а Сава је постављен за игумана Студенице, где је завео поменути Хиландарски типик са мањим изменама.[7]

Сава као архиепископ

У то време српска црква није била самостална, већ је била подређенаОхридској архиепископији и имала је само три епископије (Рашку,Липљанску и Призренску) у којима су владике били Грци. Сава одлази уНикеју (јер су Цариград тада држали Латини) код васељенског патријарха Манојла Сарантена и византијског цара Теодора Ласкариса, тражећи аутокефалност српске цркве. Шестог децембра 1219. године Рашка епископија постаје архиепископија, а Сава први српски архиепископ.

Сава потом у Солуну, у манастиру Филокал, завршава састављање Номоканона, зборник црквених и грађанских прописа, и објављује га каоЗаконоправило.[8] По повртаку у Рашку оснива осам нових епископија (Зетску, Хвостанску, Хумску, Топличку, Будимљанску, Дабарску и Моравичку), међу којима и Жичку, која постаје седиште нове српске архиепископије. Сви новопостављени епископи добијају по један препис Законоправила. Новоизграђени манастири су богато даровани имањима, њивама, шумама, виноградима, пашњацима и воћњацима.[9]

Законоправило

За више информација погледајте чланак Законоправило

Законоправило Светог Саве, Иловички препис из1262.

Законоправило Светог Саве из 1219. године је било први српски устав.[10]Законоправило[11] је уређивало велику област друштвених односа, како црквених тако и грађанских[12]. Део Законоправила који се односио на црквено право сачињавали су: Синопсис Стефана Ефеског, Номоканон Јована Схоластика, Номоканон у 14 наслова, Правила светих апостола, Правила светих отаца, Одлуке Васељенских и Помесних сабора иМојсијево законодавство (3. и 5. књига Мојсијева). Део који се односио наГрађанско право сачињавали су: Изводи из Новела Јустинијанових (око550), правни зборник који је саставио Јован Схоластик, Collectio tripartita, збирка закона из Јустинијановог законодавства[13][14] и Прохирон (Закон градски) из 879. године, зборник византијског грађанског, кривичног и процесног права. Пресађивањем (рецепцијом) римско-византијског права Србија је постала саставни део европске и хришћанске цивилизације.

Сабор у Жичи

Године 1221. је одржан општи државно-црквени сабор, први након добијања аутокефалности, у манастиру Жичи, подигнутом као седиште нове архиепископије. На сабору је Сава папином круном (венцем) крунисао (овенчао) свог брата Стефана Немањића за краља, који постаје Стефан Првовенчани, а Србија постаје краљевина.

Сава је пред овим сабором одржао Жичку беседу о правој вери, у којој поучава краља, властелу и новоизабране епископе основним догмама православне вере, тврдећи да су без ње добра дела узалудна. „Јер нити користи исправност живота без праве и просвећене вере у Бога, нити нас право исповедање без добрих дела може извести пред Господа, него треба имати обоје, да савршен буде човек Божји“.[15] Том приликом, Синод православне цркве проклиње бабуне, односно богумиле, као и поглаваребосанске цркве која је примала верске прогнанике из Рашке.[16]

Након сабора је Сава лично испитивао и покрштавао оне који нису прихватали новоуспостављену црквену хијерархију: “А оне који су проповедали јерес задржа са собом код цркве и насамо их тачно испита. Некрштенима, уз претходно проклињање јереси коју имађаху, заповеди да држе дане оглашене у чувању чистоте, и тако заповедаше им да се крсте.[17] Племићима (благороднима) су Сава и Стефан Немањић нудили многе дарове и почасти ако прихвате православље, а оне које нису пристали – уз понижења су протерали из земље.[18]

Књижевни рад

Савин књижевни рад је веома обиман, и намењен је поглавито организацијиманастира. Најпре је написао три типика (правилника): „Карејски типик“, „Хиландарски типик“ и „Студенички типик“. На почетку „Студеничког типика“ описао је живот ктитора тог манастира, свог оца Стефана Немање, у монаштву названог Симеон. „Житије Св. Симеона“, које се доцније издвојило из „Студеничког типика“ и осамосталило, најважније је Савино дело. Световни живот Немањин описан је у њему кратко, а монашки са више детаља. Под утицајем ове биографије развио се потпуно самосталан књижевни род житија (биографија) српских владалаца исветаца. Остали Савини списи су: „Служба Светом Симеону“, „Посланица игуману Спиридону“ (прво сачувано приватно писмо у српској књижевности), „Устав за држање ‘Псалтира’“ и „Номоканон“ или „Законоправило“ (обиман зборник црквених и световних закона и прописа). По речима Милана Кашанина, „истинској књижевности и оригиналном стваралаштву од онога што је Сава написао припада у свему стотинак страница“. „Житије Светог Симеона“ се састоји од једанаест поглавља, која се могу груписати у следеће садржинске целине:

Свети Сава у Светој земљи

 

Свети Сава, фреска из 13. века,Пећка патријаршија.

Од времена Светог Саве ходочашћа у Свету земљу су надахнула многе владаре, црквене великодостојнике, монахе, побожан народ, уметнике, и то надахнуће траје и данас. Међу значајнијим дародавцима православних манастира и цркава на Светој земљи су били први српски архиепископ Свети Сава, потом и други владари Немањићикраљ Милутин и др., као и први српски патријарх Јоаникије и други.

Свети Сава је приликом првог ходочашћа у Свету земљу, подигао конаке за српске монахе у ђурђијанском манастиру Светог Крста недалеко од Јерусалима. Потом је откупио земљиште на брду Сион и ту сазидао манастир за српске монахе, док је у Акри, у тада палестинском пристаништу, од Латина откупио Цркву Св. Ђорђа, да послужи као прихватилиште монасима.
Био је ктитор и дародавац манастира Светог Јована Богослова (кућа Ј. Богослова коју је Сава купио, конак и црква). Приликом обиласка Сиона, са патријархом Атанасијем из Јерусалимске патријаршије, архиепископ Сава је купио кућу (Св. Јована Богослова) тј. Сионска Горницу у којој се одржала Тајна вечера, кућу је одкупио од Сарацена (мухамеданаца) и платио је златом и сребром које је добио од краља Радослава.

Приликом другог боравка у Светој земљи, 1235. године, све своје задужбине, манастире и метохе, поклонио је великој православној Лаври Светог Саве Освећеног, којим су Срби управљали пуних 130 година и чији је Свети Сава (српски) био сабрат.

Походио је и даривао и православни манастир Свете Катаринена Синају 1234. године. Ту је провео читав Часни пост, Свету четрдесетницу, молећи се за свој српски род и читав хришћански народ. Иначе, Манастиру Св. Катарине су Срби дали велики допринос(и где је једно време био игуман Србин Јоаникије, 14 век).

Смрт и наслеђе

 

Храм Светог Саве

По повратку са ходочашћа у Јерусалим, пролазио је кроз Бугарску. Ту је преминуо 14. јануара 1236. и био сахрањен у тадашњој бугарској престоници Трнову. Његов синовац, српски краљ Владислав, иначе зет бугарског цара Асена, после годину дана је пренео његове мошти из Трнова у манастир МилешевуСтефан Вукчић Косача се 1448, по освајању манастира Милешева, прогласио „херцегом од Светог Саве“, а област којом је управљао касније је добила име Херцеговина.

Спаљивање

Место на Ташмајдану, Београд, где су највероватније спаљене мошти Светог Саве

Мошти Светог Саве су биле у Милешеви, све док их Синан-паша није одатле отео, однео у Београд и спалио их на брду Врачар 27. априла 1594. После ослобођења од Турака на Врачару је подигнут храм посвећен Светом Сави, у знак сећања и захвалности за све оно што је Свети Сава урадио за свој народ и цркву.

Место спаљивања, међутим, вероватно није било на данашњем Врачару, који је тада био далеко изван зидина града, већ на брду „Чупина умка“ на месту између данашње цркве Светог Марка и спортског комплекса, а које се тада звало Врачар.[19] По народном предању, пре спаљивања мошти, спашена је рука Светог Саве и данас се налази у манастиру Свете Тројице код Пљеваља.[20]

Српска православна црква празнује Саву као светитеља 27. јануара по грегоријанском, односно 14. јануара по јулијанском календару. Празник Светог Саве, Савиндан, обележава се као школска слава у свим школама у Србији и Републици Српској. Такође се обележава и спаљивање моштију Светог Саве.

 

 

Школска слава

СВИМ ШКОЛАМА, УЧИТЕЉИМА, НАСТАВНИЦИМА, ПРОФЕСОРИМА, ЂАЦИМА И СВИМ ОСТАЛИМ РАДНИЦИМА У ШКОЛАМА КАО И СВИМА КОЈИ СЛАВЕ СВЕТОГ САВУ КАО КРСНУ СЛАВУ, ЧЕСТИТАМ И ЖЕЛИМ ДА ЈЕ ЈЕ СЛАВЕ ЈОШ МНОГО ГОДИНА У ЗДРАВЉУ И ВЕСЕЉУ !!!

ВИРТУЕЛНО ПУТОВАЊЕ !

РЕШИЛА САМ ДА ВАС ПОВЕДЕМ НА ЈЕДНО ПРЕДИВНО

ВИРТУЕЛНО ПУТОВАЊЕ !

БИЛА САМ САМА ,

ВОЛЕЛА БИ ДА И ВИ ПОЂЕТЕ САМНОМ.

УЖИВАЈТЕ ИДЕМО НА

СЕВЕРНИ ПОЛ!!!!

КАДА СЕ ВРАТИТЕ НАПИШИТЕ КОМЕНТАР КАКО СТЕ СЕ ПРОВЕЛИ И ДА ЛИ ДА ВАС ЗОВЕМ КАДА НЕГДЕ ДРУГО ПОЂЕМ.

ЛЕП ПРОВОД!

КЛИКНИТЕ НА ЛИНК

ПОСТАЛИ СМО ЧЛАНОВИ ШКОЛСКЕ БИБЛИОТЕКЕ

Примили смо прваке

ОД БИБЛИОТЕКАРКА ТАЊА

                                                

Наши драги ђаци прваци

ПОСТАЛИ СУ  ЧЛАНОВИ БИБЛИОТЕКЕ!

ДОБРО НАМ ДОШЛИ!

Честитамо вам улазак у један нови, лепши и опуштенији свет! Са књигом у руци можете стићи свуда; можете видети свет онако како желите да он изгледа.

               

              

               

               

КОРИСНИ ЧЛАНЦИ ЗА РОДИТЕЉЕ

АГРЕСИВНА ДЕЦА – ЖЕЉНА ЉУБАВИ И ПАЖЊЕ

(Текст је преузет из часописа “Просветни преглед”)

У пракси психолога у предшколској установи, закључили смо да је најдоминантнији разлог агресивног понашања на овом узрасту снажно подстицање агресије као прихватљивог и пожељног понашања од стране родитеља. Недостатак љубави, као и жеља за привлачењем пажње и даље је један од честих разлога агресије.
Пре него кренемо са објашњењем фактора, начина испољавања и метода сузбијања агресивног понашања код деце, неопходно је расветлити сам појам агресивности. Наиме постоји област психологије, тачније социјална психологија, која изучава друштвено понашање и која богато описује и објашњава многобројне мотиве који покрећу на интеракцију. За ову област психологије првенствено су од интереса социјални мотиви. То су мотиви који се могу задовољити само директном интеракцијом са другим особама, покрећу на социјално понашање, затим то су мотиви који почивају на психолошким потребама и заједнички су већем броју људи. Важно је истаћи следеће: да не доприносе сви социјални мотиви развијању складног односа међу члановима друштва. С тим у вези постоје и они социјални мотиви који доводе до сукоба и спорова и самим тим отежавају складно функционисање друштва. Неки аутори разликују позитивне социјалне мотиве који утичу на друштвени развитак и оне социјалне мотиве који тај развитак отежавају (нпр. мотив борбености и агресивности). Битно је истаћи следеће: да разликујемо две групе социјалних мотива – мотив за везаношћу са другим људима и мотиви усмерени на обезбеђење личне егзистенције. Постоје одређени облици социјалног понашања који нису покренути смо једним мотивом. Један од таквих облика социјалног понашања јесте и агресивно понашање.
Порекло агресивности можемо посматрати кроз одређене психолошке теорије. Инстинктивистичка схватања виде извор агресивног понашања у одређеним основама – инстинктима. Наиме Фројд целокупне активности човека види у инстинктима. Према С. Фројду из инстинкта смрти извире агресивни нагон. Ана Фројд и Хартма описују агресивну енергију која се стално ствара у организму и ако се иста не неутралише, или не ослободи кроз неку социјално прихватљиву акцију, доћи ће до агресивног понашања. Агресивност се често објашњава путем фрустрационе теорије агресивности. Према овој теорији до саме агресивности долази услед спречавања задовољења потреба и мотива. С тим у вези доста је доказа да управо спречавање задовољења мотива и постизање постављених циљева код човека изазива агресивна осећања (не морају увек отворено да се испољавају), али изазива и агресивне поступке. Постоје теорије које агресивност посматрају кроз улогу учења. Фром у својој књизи „Анатомија људске агресивности“ заступа схватање да су извори агресивности наслеђе и учење. Према Фрому постоје две врсте агресивности. Прва је урођена тзв. oдбрамбена или бенигна, заједничка је људима и животињама и јавља се у виду агресивних импулса према онима који угрожавају наше виталне интересе. За ову агресивност се може рећи да је бенигна, јер је биолошки корисна и престаје чим престане поменуто угрожавање. Друга врста агресивности тзв. деструктивна или малигна је стечена и заједничка је само људима.
Карактеристично за ову врсту агресивности јесте постојање задовољства у повређивању других, у наношењу зла другима и у уништавању. Два екстремна облика деструктивне агресивности јесу садизам и некрофилија. Учење као основни извор агресивног понашања наглашавају и поједине бихејвиористичке теорије. Ово схватање нарочито разрађује својим истраживањима и експериментима Бандура који говори о ефекту имитације који подржава агресивно понашање. Тачније Бандура истиче значај опсервационог (учење на основу посматрања туђег понашања) или викаријског (помоћно или посрдно) учења. Посматрано понашање постаће сопствено понашање тек ако оно буде поткрепљено, а то управо долази у оним стуацијама када субјект који посматра туђе понашање и уочава да је оно награђено, замишља и оцењује да, када би се он на тај начин понашао, може постићи одређену награду.
Може се закључити да данас постоје различите теорије о људској агресивности. Из наведеног многи психолози агресију дефинишу као одговор на фрустрацију, неки пак да је она део генетског пакета, а неки аутори сматрају да се стиче посредством учења. Но оно у чему су многи аутори сагласни јесте да је агресивност део људске природе и да је, у већој или мањој мери, сви поседујемо. Кад је реч о агресивности код деце раног узраста, односно малишана од једне до три године бројни су разлози агресивности код деце, али се могу поделити у две велике групе. Са тим у вези постоје унутрашњи и спољашњи узроци агресивности код деце. Један од најчешћих унутрашњих узрока је потреба детета за скретањем пажње на себе. Када се дете осећа да нема довољну контролу над околином, да му се не поклања довољно пљжње, тада се код детета јавља осећај несигурности. Из жеље да привуче пажњу на себе, дете прибегава агресивном понашању. Такође, код деце овог узраста није још потпуно развијен говор, самим тим и способност вербалног решавања конфликта, али у крајњој линији није развијена ни способност изражавања потреба. Из предходно поменутог разлога деца „посежу“ за агресивним понашањем (угризу другога без неког „видљивог“ повода – да изразе љубав, неслагање…). Некада су ти унутрашњи узроци потпуно безазлени нпр. произилазе из осећаја глади, неиспаваности и болести. Егоцентризам и неспособност предвиђања последица, који карактеришу овај узраст, такође доводе до агресије. Можда ће детету бити жао када се другар расплаче, али оно још не може да претпостави ову непријатност и да може да је избегне тако што ће се уздржавати од ударца упућеном том истом другару. Најјачи спољашњи фактор, како на овом, тако и на старијим узрастима јесте насиље и агресивни модели којим је дете окружено у породици, затим гледајући непримерни садржај за дечји узраст на телевизији или играјући компијутерске игрице које обилују агресивним садржајем. Оно што је веома битно то је васпитни став. Васпитни став је један од могућих узрока агресивног понашања – ако родитељ не даје детету јасно до знања да је агресивно понашање недозвољено, доводи до тога да агресија остаје у репертоару понашања детета као легитиман начин изражавања потреба.
Када је реч о нападима беса код малишана, само први пут када се деси напад беса он се десио спонтано, јер је дете једноставно преплавило осећање сопственог беса, који је кулминирао. Чак и само дете може да се уплаши силине те емоције, па ће се расплакати. У таквој ситуацији, када се бес јави први пут, дете треба умирити. Међутим оно што је кључно у оваквим ситуацијама јесте рекција родитеља или старатеља у односу на дете при том првом нападу беса. Позитивна пажња (објашњење, убеђивање, мажење, смиривање…), или пак негативна пажња (грдња, ударање, претње, вређање) родитеља у односу на дете представљају поткрепљење, односно награду за овакво понашање детета. Било да му родитељ поклања ту позитивну или негативну пажњу, дете почиње да перципира да је успело да скрене пажњу и то му је довољан разлог да настави са новим повременим нападима беса. Бес почиње све више да добија на интензитету.
Након што је дете напунило две године сматра се довољно зрелим да одложи задовољење потреба и да добије одговор „не“. Значи да родитеље двогодишњака не би требало претерано да узнемирава чињеница да његов двогодишњак бесни, јер му је управо нешто забрањено. Битно је да родитељи остану неузнемирени када се деси напад беса. Уколико се дете баца на под, или покушава да удари неког, свакако да родитељи треба да пазе да дете не повреди себе или друге, али у принципу најбољи „лек“ за напад беса је игнорисање. Уколико родитељ поклекне пред бесом свог детета, дете добија јасну поруку да је награђено за такво понашање, да може да постигне оно што жели драматичним нападима беса, те ће од тада, па надаље, своје испољавање беса користити потпуно свесно и намерно. Све зависи од одлучности и доследности родитеља.
Од превентивних мера које помажу да не дође до агресивног понашања јесте и преусмеравање дечије енергије на физичке активности (игре на свежем ваздуху, шетња, укључивање у спорт). Игре попут цртања прстима по песку, обликовање теста или пластелина познате су по томе што омогућавају детету да се ослободи агресије. На крају родитељи не би требало да забораве благотворност тзв. „квалитетног времена“ које проведу са својим дететом – време када су потпуно усмерени на своје дете, кроз игру, разговор. Такође треба учити децу да је бес прихватљиво осећање, да је нездраво потискивати га, али је неприхватљиво испољавати га кроз деструктивно понашање, наносећи бол другима или пак испољавати га кроз аутодеструктивно понашање.
Шта је пасивно – агресивно понашање? Пасивно – агресивно понашање карактерише одсуство отворене агресије, али „жртва“ може јасно да осети атак на своју личност путем свакодневног понашања управо пасивно агресивне особе. Код младих је ово понашање најприсутније у пубертету. Нека од следећих понашања су примерипасивно – агресивног понашања: пасивно слуша само оно што он хоће, успорено кретање када треба да изврши неки задатак, намерно заборављање, „случајна“ деструкција, понашање које је или неодговарајуће или га изводи на погрешан начин, честе притужбе.
Могући узроци овог понашања могу бити ниско самопоуздање, бес или је пак дете научило да на тај начин привлачи пажњу . Један од разлога може бити и да је дете научено да није у реду да испољава отворено бес или фрустрацију (родитељска реакција на бес је била: „Не говори тако“, „Прекини или ћу те ошамарити“). Циљ пасивно – агресивног понашања код деце је углавном скретање пажње или жеља да се пољуља родитељски ауторитет. Када сте сигурни да се ваше дете понаша пасивно – агресивно, избегните кажњавања и грдњу. Скретање пажње на такво понашање на било који начин појачава ово непожељно понашање. Останите мирни јер знате зашто се дете понаша тако – циљ је скретање пажње!
Може се закључити да је агресивно понашање дефинитивно непожељно и неприхватљиво у данашњем друштву. Прво би одрасли требали да прихвате ову цивилизацијску чињеницу како би и деца одрастала окружена позитивним примерима и садржајима. То не значи да су емоције беса и незадовољства неприхватљиве, оне су неизбежни део свачијег живота. Међутим агресија не доводи до конструктивног превазилажења проблематичних животних ситуација и стања (емоција беса, гнева и незадовољства…). Дакле агресија је заиста непотребна вештина која треба да краси понашање деце. Оно што је много важније јесте подстицање емоционалне интелигенције, а обухвата особине као што су: емпатија, изражавање и разумевање осећања…
ШТА РОДИТЕЉИ ДА РАДЕ
Родитељи су модел својој деци и посматрајући их, деца изграђују своје обрасце понашања. То значи да сами родитељи треба да путем асертивне комуникације решавају конфликте, те ће тако представљати позитиван пример својој деци. У случају да се дете удара, гризе, непосредно после таквог понашања треба да следи јасно и недвосмислено неодобравање таквог понашања, треба да следи казна. То не значи да треба прибегавати физичком кажњавању детета, јер тако учимо дете да је заправо агресија прихватљива. Када се деца међусобно туку, прекините одмах и помозите деци да утврде и вербално изразе у чему је проблем и помозите им да вербалним путем изразе своје потребе и реше проблем на конструктиван начин. На пример, често се деца потуку због играчке, а наш је задатак управо да дете научи вербално да решава свој проблем тако што ћемо га научити да пита, тачније упућујемо му речи „хтео си његову играчку? Питај га да ли смем?“, тражите од детета да понови реченицу коју га учите како бисте били сигиурни да је способно да се вербално изрази. Након више оваквих учења детета социјалним вештинама, свакако долази до резултата. Не заборавите да похвалите дете за успех у томе! Када је ваше дете бесно учите га да стане и изброји до десет пре него што било шта уради – на тај начин га учите самоконтроли. Подсетите га сваки пут када се разљути да то уради. Не инсистирајте да дете треба одмах да има позитивна осећања према деци са којом се до малопре тукло. Пустите га да се мало смири. Шансе да постане пријатељ са том децом су веће него што мислите. Користите блискост за контролу агресивног понашања и осећања. Када осетите да дете губи контролу, лагано и тихо му се приближите. Често ваше смирено присуство може бити довољно да смирите дете. Нарочито је важан додир – додир и препознавање осећања која наслућујете из понашања.
МОТИВ БОРБЕНОСТИ
Често се са овим мотивом изједначава агресивност. Наиме, о агресивности говоримо онда када је циљ активности да се нанесе штета неком другом или да се неко други повреди, а код мотива борбености је карактеристично то да се путем компетенције са другим људима настоји остварити нешто чему се тежи. Један део аутора сматра да је мотив борбености урођени мотив.
НЕПРИМЕРЕНИ САДРЖАЈИ
Битно је споменути да у данашње време све важнији узрок агресивног понашања код деце постаје и непримерна количина гледаних филмова, непримерних цртаних филмова, затим играње компјутрских игара који су препуни агресивног саджаја. Често родитељи, не из зле намере, не придају довољно значаја садржају који се пласира путем медија и видео игрица. А чињеница је да управо деструктивни садржаји улазе необрађени у дечију подсвест, која онда тежи растерећењу, а то најчешће, и нажалост, изазива код деце деструктивно понашање. У развоју агресивност се појављује врло рано нпр. већ на узрасту од дванаест месеци. Можемо рећи да се у различитим фазама развоја агресивност различито и манифестује.
ПРИВЛАЧЕЊЕ ПАЖЊЕ
Када се говори о агресивности малишана старијих од три године, сви ови поменути разлози агресивног понашања важе и за старије узрасте. Егоцентризам је и даље присутан код деце, па самим тим и слабија способост емпатије, односно уживљавања у емотивно стање детета према којем се испољава агресивно понашање. Недостатак љубави као и жеља за привлачењем пажње и даље је један од честих разлога агресије. Такође, родитељи, не тако ретко, порукама које шаљу могу изградити код детета мишљење да је свет као једно несигурно место, који је подењен на агресоре ижртве и да је, наравно, боње определити се да будете ово прво. Тако деца иако их неко, рецимо случајно удари, одговарају агресивношћу, ни не помисле да се то десило случајно. И заиста, у пракси психолога у предшколској установи, налазимо да је најдоминантнији разлог агресивног понашања на овом узрасту (јер је увек у питању више узрока – и генетских и срединских) управо снажно подстицање агресије као прихватљивог и пожељног понашања од стране родитеља.

 

РАЗВИЈАЊЕ РАДНИХ НАВИКА

Развој основношколског узраста тражи посебну бригу у погледу развијања појединих навика. Развијањем ових навика стварају се повољни услови за успешно учење.
које кућне послове деца могу обављати и како решавати задатке?

Активности:
– брига о млађим и старијим члановима породице
– набавка и куповина
– усисавање, брисање прашине, изношење смећа и сл.
– постављање стола
– намештање свог кревета, уређење своје собе и свог радног места

Сваки задатак објаснити и тражити његово извршење. После урађеног задатка обавезно изрећи суд о начину како је задатак одрађен. У доношењу суда дете и родитељ учествују заједно. Оваквим поступком развијамо самокритичност и критичност код деце, што је изузетно важно поседовати у процесу учења. Саставни део радних навика је навика свакодневног учења, која се формира упорним захтевима да се учи свакодневно у исто време и на истом месту.
Услов за развијање радних навика је утврђен распоред дневних активности: када се умива, када се перу зуби, када се руча, када се игра, када се учи, одлази на спавање.

Култура понашања се изграђује још у раној младости, у оквиру породице. Родитељи у томе имају велику улогу јер својим примером утичу на децу да стекну прве навике културног понашања( да употребљавају речи ,,молим“, ,,изволи“, да се пристојно понашају за столом. Родитељи треба да у свакој прилици, у кући, на улици буду узор и пример деци.