Варке

Варке

замислимо…

Јесу ли горе исписана слова (liar) или је нацртана слика? Ако нисте сигурни, или сте пресигурни, хајде да испитамо колико ми сами себи можемо да верујемо.

Молитва детета да буде телевизор

Молитва детета да буде телевизор

Ти си тако добар, Господе,

и штитиш сву децу на земљи;

за једну те посебну милост молим:

претвори ме у телевизор

зато да би се моји родитељи

бринули за мене као за њега,

како би с једнаким занимањем

гледали и мене као и њега:

као мама најдражу ТВ-причу

или тата своје дневне вести.

Желео бих, Боже, да говорим

као најављивач програма:

кад он говори, цела породица ћути,

сви га желе чути,

нико га не прекида

и не ућуткује.

Желео бих, Боже, на себи

осетити онакву бригу

какву моји родитељи показују

кад телевизор не ради,

јер хитно зову мајстора.

А ја бих желео бити телевизор

само зато да постанем

најбољи пријатељ

својим родитељима

и њихов главни јунак.

Молим те, Господе,

претвори ме у телевизор

макар само на један дан.

(непознати аутор)

Обути или скинути

Обути или скинути

Васпитачица у вртићу помаже обути чизме детету, које је питало за помоћ. Он је гурао, она вукла, али чизме никако на ноге.

Кад су обе чизме биле навучене на једвите јаде, васпитачица је била сва у зноју. Скоро се онесвестила, кад мали рече:

– Чизме су на погрешним ногама.

И стварно, било је тако. Није било лако ни скинути чизме, а камоли поново их навући. Но, на крају су биле чизме свака на правој нози.

Мали тада објави:

– То нису моје чизме…

Васпитачица се угризе за језик да не би завриштала.

– Зашто ми то ниси пре рекао?! – и уз напор му поново изује чизме.

Тада мали настави:

– Чизме су од мог брата. Мама их је дала мени.

Васпитачица није знала да ли да плаче или се смеје… Након новог навлачења, чизме су поново биле на ногама.

Васпитачица тада упита:

– А где су ти рукавице?

Дечак одговори:

– Па угурао сам их у чизме!

Знање се плаћа

Знање се плаћа

Покварила се локомотива. Дошло је много стручњака да погледа квар, али ниједан није умео да га поправи. Најзад је позван најцењенији и најскупљи. Он дође, погледа, извади чекић и лупи – локомотива проради у трену.

Полазећи, човек рече цену, а она беше тако висока да се људима диже коса на глави.

– За Бога милога, откуд толико? И шта си урадио? Само лупио чекићем!

– Чекић је био гратис! – рече мирно стручњак. – Али знање о томе где је требало ударити, то се плаћа.

Кад би сви размишљали овако

Кад би сви размишљали овако

Једном је избио шумски пожар. Све животиње су са ужасом беспомоћно посматрале несрећу. Једино је малени колибри био заузет одласком на воду, носећи, у повратку, неколико капи у кљуну.

Након извесног времена, оклопник (армадило), раздражен бесмисленим шумом, рече:

– Колибри! Јеси ли полудео? Зар је могуће да заиста мислиш како ћеш угасити пожар са неколико капи воде?!

А колибри му одговори:

– Не, али ја толико могу да учиним.

Pierre Rabhi

За блог причу нашла и превела причалица