ЗА РОДИТЕЉЕ

УПОЗНАЈТЕ ДИСЛЕКСИЈУ
Шта је дислексија?
Дислексија је језички узрокована сметња у учењу. Дислексија подразумева скуп симптома који оптерећује људе који имају проблема са oдређеним језичким вештинама, посебно читањем. Ученици са дислексијом могу имати тешкоће и у другим језичким вештинама као што су спеловање, писање и говор. Иако је дислексија доживотно стање, њен утицај може бити различит у различитим периодима живота. Називамо је сметњом у учењу због тога што дислексија може у великој мери отежати академски успех у типичном наставном окружењу, али, коришћењем одговарајућих метода подучавања дислексичари могу успешно да уче.
Шта узрокује дислексију?
Тачни узроци дислексије још увек нису потпуно јасни, но, анатомска истраживања и модерне технике испитивања мозга показују разлике у начину на који се мозак дислексичних особа развија и функционише. Даље, утврђено је да дислексичне особе имају проблема са дискриминацијом гласова у речима, што представља кључни фактор њихових сметњи у читању. Дислексија није последица нити недостатка интелигенције, као ни недостатка жеље за учењем, нити оштећења чула, срединских околности ни било ког другог ограничавајућег стања.
Колико је дислексија распрострањена?
Већ читав век траје истраживање дислексије у свету. У језицима са етимолошким правописом она је много лакше уочљива него у језицима са фонетским правописом као што је српски језик. Савремена истраживања сугеришу да 15-20% популације има потешкоћа у читању. Од тога 85% има дислексију. Дислексија се јавља код људи из свих социо-економских средина и свих интелектуалних нивоа. Дислексија је често породично наследна и велика је вероватноћа да ће дислексични родитељи имати децу која су дислексична. Код неких људи дислексија је дијагностикована рано, док код других она пролази незапажено до одраслог узраста. И веома интелигентни људи могу бити дислексични. Они су често посебно надарени у областима које не захтевају јаке језичке способности као што су уметност, компјутери, дизајн, глума, електроника, механика, музика, физика, трговина и спорт. Списак познатих дислексичара је дугачак. Ево неких: Леонардо Давинчи, Ханс Кристијан Андерсен, Волт Дизни, Томас Едисон, Алберт Ајнштајн, Нелсон Рокфелер, Пабло Пикасо, Александар Бел, Мајкл Фарадеј, Хенри Форд, Џон Кенеди, Агата Кристи, Мајкл Џордан, Том Круз, Шер…
Какве су последице дислексије?
Утицај који дислексија има је различит код сваког појединца и зависи од тежине стања и врсте терапијског приступа. Уобичајене последице су проблеми са читањем, спеловањем и писањем. Неки дислексичари немају пуно проблема са почетним читањем и спеловањем, али се потом сусрећу са великим проблемима када се од њих захтева употреба сложенијих језичких вештина као што су граматика, разумевање текста из уџбеника и писање састава.
Људи са дислексијом могу, такође, имати проблема и са говорним језиком. Могу имати потешкоћа да се јасно изразе или да у потпуности разумеју смисао туђег исказа. Такве језичке проблеме је често тешко препознати, али они могу довести до великих потешкоћа у школи, на радном месту и у односима са другим људима. Последице дислексије досежу далеко изван оквира учионице.
Дислексија такође може утицати на човекову слику о себи. Дислексични ученици се често осећају „глупи“ и мање способни него што то заиста јесу. Након што су доживели велику количину стреса због својих проблема у учењу, ученици се обесхрабрују по питању даљег школовања.

Социјални и емоционални проблеми повезани са дислексијом
Да ли емоционални проблеми изазивају дислексију?
Истраживања показују да је дислексија узрокована биолошким факторима а не емоционалним или породичним проблемима. Др Самуел Т. Ортон био је један од првих истраживача који је описао емоционалне аспекте дислексије. Према његовом истраживању, већина дислексичних предшколаца су срећна и добро прилагођена деца. Њихови проблеми почињу онда када начин подучавања почетном читању не одговара њиховом стилу учења. Током година, њихова озлојађеност и самопрезир расту јер их другови из одељења надмашују у вештини читања и писања. Скорашња истраживања, финансирана од стране америчког Националног института здравља, утврдила су постојање многих неуролошких и когнитивних разлика које доприносе појави дислексије. Велика већина тих фактора је узрокована генетским чиниоцима а не лошим односом родитеља према детету нити дечијом депресијом или анксиозношћу.
Зашто је дислексија обесхрабрујућа и фрустрирајућа?
Озлојађеност деце са дислексијом често се врти око њихове неспособности да испуне очекивања. Њихови родитељи и учитељи виде паметно дете, пуно воље, које не савладава читање и писање. Увек изнова дислексичари и њихови родитељи чују: „То је тако паметно дете, само кад би се мало више потрудило.“ Оно што је иронично у свему томе је чињеница да нико, у ствари, ни не зна колико се дислексично дете заиста труди.
Бол изазван неуспехом да се испуне очекивања других људи је велики, али дислексичаре још више боли њихова неспособност да достигну сопствене циљеве. То је посебно изражено код оних који развијају перфекционистичка очекивања као начин решавања сопствене анксиозности. Они одрастају верујући како је „ужасно“ направити грешку.
Нажалост, њихове тешкоће у учењу, скоро по дефиницији, подразумевају да ће та деца правити много „немарних“ или „глупих“ грешака. То је јако поражавајуће за њих јер их чини да се осећају хронично неспособним.
Дислексичар често има проблема у друштвеним односима. Томе се може утврдити узрок:
Дислексична деца могу бити физички и социјално незрела у поређењу са својим вршњацима. То може довести до стварања лоше слике о себи и слабијег прихватања од стране вршњака.
Дислексичарева социјална незрелост чини их неспретним у социјалним ситуацијама.
Многи дислексичари имају потешкоће у разумевању социјалних знакова. Они могу бити заборавни по питању одржавања личне дистанце, неопходне у социјалним интеракцијама, или пак, неосетљиви на говор тела других људи.
Дислексија често утиче на функционисање говорног језика. У том случају, особа може имати потешкоће у проналажењу правих речи, може замуцкивати или правити паузу пре одговарања на директна питања. То их ставља у незгодну ситуацију у периоду уласка у адолесценцију када језик постаје главно средство у њиховим односима са вршњацима.
Исто као што имају тешкоћу памћења редоследа слова у речима, дислексичари могу имати тешкоћу памћења редоследа догађаја.
Пример: погледајмо нормалну интеракцију два детета на игралишту. Дислексично дете узима играчку која припада другом детету, које затим дислексичару говори ружну реч. Дислексичар затим удара друго дете. Када се присећа догађаја, дислексично дете може обрнути редослед догађаја. Оно се може сећати да му је друго дете рекло ружну реч, па да је онда због тога оно узело играчку и ударило друго дете.
Ово представља две велике тешкоће за дислексично дете. Прво, њему је потребно дуже времена да нешто научи из сопствених грешака. Друго, ако је неко од одраслих присуствовао догађају и пита дислексичара шта се догодило, изгледаће му да дете лаже.
Нажалост, већина интеракција међу децом састоји се не од три, већ од 12 до 20 догађаја. С обзиром на проблеме у секвенционирању и памћењу, дислексичар се може ослањати на различит распоред догађаја сваки пут када прича причу. Учитељи, родитељи и психолози закључују да је он или психотичан или патолошки лажов.
Недоследности дислексије производе велике изазове у дететовом животу. Постоји огромна разноликост у учениковим личним способностима. Иако свако од нас има своје предности и мане, оне су код дислексичара умногоме претеране.
Ова велика разноликост код дислексичара производи ефекат тобогана. Понекад, они могу урадити задатке на нивоу који је далеко изнад способности њихових вршњака. У следећем тренутку, они су суочени са задатком који не могу да ураде. Многи дислексичари то називају „ходањем по црним рупама“. Да би се успешно носили са овом врстом проблема, дислексичарима је потребно истинско разумевање њихових сметњи у учењу. То им може помоћи да предвиде како успех тако и неуспех.
Начин извршавања задатака код дислексичара може варирати и у оквиру решавања истог задатка. То значи да су њихове грешке неконзистентне. Нпр. у истом саставу они могу једну реч написати погрешно пет пута али тако да њихове грешке у сваком од случајева буду другачије. Овакав тип варијација чини ремедијацију тежом.
На крају, дислексичарево извршавање задатака може се мењати и из дана у дан. Неким данима му читање може врло лако ићи, док ће неким данима једва моћи да напишу своје сопствено име. Ова недоследност је крајње збуњујућа не само за дислексичара, већ и за друге људе у окружењу.
Мали је број других хендикепа који су у својој суштини интермитентни. Дете које је у инвалидским колицима, остаје у њима. У ствари, ако би оно неким данима могло да хода, већина стручњака би то сматрала хистеричним стањем. Са друге стране, код дислексичара перформанса осцилира. То особи јако отежава учење начина компензације, зато што он или она не могу предвидети јачину симптома одређеног дана.
Шта особа са дислексијом осећа?
Анксиозност
Анксиозност или узнемиреност је најчешћи емотивни симптом који наводе одрасли дислексичари. Они постају узнемирени због свеприсутне озлојађености и збуњености у школи. Ови осећаји су појачани недоследностима дислексије. С обзиром да могу да антиципирају неуспех, улазак у нове ситуације може изазвати јаку анксиозност.
Узнемиреност у човеку изазива потребу да избегне ствари које га плаше. Дислексичари у томе нису изузетак. Ипак, многи наставници и родитељи погрешно интерпретирају то избегавање као лењост. У ствари, дислексичарево оклевање да учествује у школским активностима као што је домаћи задатак више је везано за узнемиреност и збуњеност него за безвољност.
Љутња или гнев
Многи емотивни проблеми изазвани дислексијом настају из фрустрације школом или социјалним ситуацијама. У друштвеним истраживањима често је примећено да фрустрација производи љутњу или гнев. То се јасно може видети код многих дислексичара.
Очигледна мета њиховог гнева требало би да буду наставници у школи. Међутим, такође је уобичајено за дислексичаре, да празне свој гнев на родитељима. Мајке су оне које најчешће осећају њихов бес. Често, дете сузбија свој гнев у школи до тачке да постаје екстремно пасивно. А потом, када се нађе у сигурном окружењу свога дома, та веома јака осећања избијају на површину и често су усмерена према мајци. Оно што је иронично у тој ситуацији је то да је дететово поверење у мајку оно које му дозвољава да да одушка свом гневу. То наравно, постаје јако узнемиравајуће и збуњујуће за родитеља који очајнички покушава да помогне своме детету.
Како млади улазе у адолеценцију, друштво од њих очекује да постану самостални. Тензија између очекиване самосталности и дететове научене зависности изазива велике унутрашње сукобе. Дислексични адолесцент користи свој гнев да се отргне од људи од којих се осећа тако зависним.
Због тога родитељима може бити јако тешко да помогну свом дислексичном адолесценту. Уместо родитеља, неки вршњак који би му био додељен као тутор или неки брижан млади човек, би пре били у могућности да интервенишу и помогну детету.
Слика о себи
Слика о себи коју имају дислексична деца изгледа да је јако рањива на фрустрацију и анксиозност. Према психологу Ерику Ериксону, током првих година школовања, свако дете треба да разреши конфликте између позитивне слике о себи и осећаја инфериорности. Ако су деца успешна у школи, она ће развити позитивна осећања о себи и веру да ће успети у животу.
Ако се деца сусрећу са неуспехом и фрустрацијом, она уче да су инфериорна у односу на друге и да њихов напор даје јако слабе резултате. Уместо да се осећају моћно и продуктивно, они уче да их њихово окружење контролише. Осећају се немоћно и неспособно.
Истраживачи су утврдили да, када типични ученици постигну успех, они заслуге за успех приписују сопственом труду и напору. Када доживе неуспех, они себи кажу да морају више да се потруде. Са друге стране, када дислексичар постигне успех, он ће заслуге за то највероватније приписати срећи. Када доживи неуспех, он једноставно види себе као глупог.
Истраживања, такође, указују да се ти осећаји инфериорности развијају до узраста од 10 година. Након тог узраста постаје јако тешко помоћи детету да развије позитивну слику о себи. Ово представља моћан аргумент за рану интервенцију.
Депресија
Депресија је такође честа компликација дислексије. Иако већина дислексичара није депресивна, деца са овим видом сметњи у учењу су под већим ризиком од јаких осећања туге и бола. Можда због свог ниског самопоуздања, дислексичари се плаше да свој гнев усмере према својој околини па га уместо тога усмеравају према самоме себи.
Са друге стране, деца и адолесценти који су у депресији, често имају другачије симптоме од одраслих особа у депресији. Мала је вероватноћа да ће дете које је у депресији бити летаргично и причати како се осећа тужним. Уместо тога, оно може постати активније или испољавати недозвољена понашања да би заташкало болна осећања. У случајевима замаскиране депресије, дете неће изгледати видно несрећно.
Међутим, и деца и одрасли који су у депресији теже да имају три сличне карактеристике:
• Прво, они су склони да имају негативне мисли о себи тј. негативну слику о себи.
• Друго, они су склони да свет виде у негативном светлу. Мања је вероватноћа да ће уживати у позитивним животним искуствима. Све то им отежава да се забављају на прави начин.
• На крају, већина младих у депресији, имају тешкоћу да замисле било шта позитивно у вези будућности. Депресивни дислексичари, не само да осећају велики бол у својим садашњим искуствима, већ такође предвиђају живот пун континуираног неуспеха.
Породични проблеми
Као и било које друго хендикепирајуће стање, дислексија има огроман утицај на дететову породицу. Али, с обзиром на чињеницу да је дислексија невидљиви хендикеп, ови ефекти се често превиђају.
Дислексија утиче на породицу на различите начине. Један од најочигледнијих је ривалство између деце. Дете које није дислексично често је љубоморно на дислексично дете које добија већину родитељске пажње, времена и новца. Иронично, али дислексично дете не жели сву ту пажњу. Све то повећава вероватноћу да ће се оно односити негативно према успешној деци у породици.
Специфична развојна дислексија је наследна. То значи да су један или оба дететова родитеља имали сличних проблема у школи. Када су суочени са дететом које има проблема у школи, дислексични родитељи могу реаговати на један од два начина. Они могу негирати постојање дислексије и веровати да би дете могло да успе само када би прионуло на књигу. Или пак, родитељи могу поново проживљавати своје неуспехе и фрустрације кроз школско искуство свога детета. То поново буди јаке и застрашујуће емоције, које могу утицати на родитељске вештине одраслог.
Како родитељи и наставници могу помоћи?
Из интервјуа великог броја одраслих дислексичних особа може се видети да су неки од њих научили да се успешно носе са својим проблемима у учењу, док други то нису успели. Искуства указују на то да, поврх фактора као што су интелигенција и социо-економски статус, постоје и друге ствари које утичу на дислексичареве шансе за успех.
Прво, у раним годинама дететовог живота, неко је био пун подршке и охрабрења. Друго, млади дислексичар је пронашао област у којој је могао бити успешан. И на крају, успешни дислексичари су развили у себи решеност да помажу другима.
И родитељи и наставници треба постојано да пружају подстицај и подршку. Нажалост, ретко се говори о том важном начину помоћи младима.
Подстицај и подршка у себи садрже бар четири елемента. Прво, слушање дететових осећања. Забринутост, гнев и депресија су свакодневни пратиоци за дислексичаре. Са друге стране, њихови језички проблеми често им отежавају исказивање осећања. Због тога им одрасли морају помоћи да науче да говоре о својим осећањима.
Учитељи и родитељи морају награђивати труд а не само „резултат“. За дислексичара би оцене требало да буду мање важне од постигнутог напретка.
Када се суочавају са неприхватљивим понашањем, одрасли не смеју непажљиво обесхрабрити дислексично дете. Речи као што су „лењ“ или „непоправљив“ могу озбиљно нарушити дететову слику о себи.
Важно је помоћи ученицима да поставе себи реалистичне циљеве. Већина дислексичних ученика себи поставља перфекционистичке и недостижне циљеве. Помажући детету да постави себи достижне циљеве, наставници могу прекинути зачарани круг неуспеха.
Још је важнија дететова потреба да препозна и ужива у свом успеху. Да би до тога дошло, оно мора постићи успех у некој од области живота. У неким случајевима, дислексичареве јаке стране су очигледне. Слике о себи многих дислексичара спасене су њиховим доказивањем у спорту, уметности или механици. Међутим, те јаке стране дислексичара су често суптилније и мање очигледне. Родитељи и наставници морају пронаћи начин да дететове интересе повежу са захтевима правог живота.
На крају, многи успешни одрасли дислексичари носе се са својим болом тако што се окрећу пружању помоћи другима. Они могу радити волонтерске послове за добротворне организације или цркве, или пак изабрати професију која захтева емпатију и социјалну савест. Таква искуства помажу дислексичарима да се осећају боље по питању себе и да се ефикасније носе са својим болом и фрустрацијом.
У нашим школама, домовима и црквама постоји много могућности за дислексичаре да помогну другима. Једна од важних области је додељивање вршњака тутора. Ако је дислексичан ученик добар у математици или некој другој науци, може да подучава и надзире друга из одељења који има потешкоће у датој области.
Можда би тај ученик могао вратити услугу тако што би био читач дислексичном ученику. Бити тутор млађој деци, посебно дислексичној, може бити позитивно искуство за све који у њему учествују.
Помагање дислексичарима да се осећају боље по питању себе и да се ефикасно носе са својим осећањима је комплексан задатак.
Прво, особа којој је до тога стало, мора разумети когнитивне и афективне проблеме које дислексија изазива. Потом, они морају развити стратегије које ће помоћи дислексичару да, као и свако друго дете, пронађе радост и успех у академским и интерперсоналним односима.
Како се дијагностикује дислексија?
Потребно је извршити формалну евалуацију да би се утврдило да ли је особа дислексична. Евалуацијом се процењују интелектуалне способности, обрада информација, психо-лингвистичка обрада и академске вештине. Евалуација се користи у циљу утврђивања да ли учениково читање јесте или није на очекиваном нивоу, узимајући у обзир породичну анамнезу и свеукупан успех у школи. Тестирање могу извршити обучени школски или ваншколски логопед и психолог.
На ком узрасту би требало вршити тестирање дислексије?
Тестирање се може обавити на сваком узрасту. Избор тестова зависи од узраста појединца. Код млађе деце тестира се фонолошка обрада, рецептивне и експресивне језичке способности, и способност повезивања гласова са словима. Ако се утврде проблеми у овим областима одмах се може почети са ремедијацијом. Не мора се поставити дијагноза дислексије да би се почело са раном интервенцијом у учењу читања.
Како се третира дислексија?
Дислексија је доживотно стање. Уз правилну помоћ људи са дислексијом могу научити да читају и/или пишу добро. Рана идентификација и третман су од кључне важности за помоћ дислексичарима да успеју у школи и у животу. Већини људи са дислексијом потребна је помоћ учитеља, тутора или терапеута обученог у употреби мултисензорног, структурисаног језичког приступа. Код ових особа важно је да буду подучаване методом који укључује неколико чула (слух, вид, додир) истовремено.
Многе особе са дислексијом требају помоћ један на један тако да могу да напредују по сопственом темпу. За ученике са дислексијом од помоћи је ако њихов терапеут тесно сарађује са учитељима и наставницима.
Школе могу применити неке модификације наставе којима би помогле дислексичним ученицима да постигну успех. Нпр. ученику са дислексијом може се дати додатно време да заврши задатке, помоћ при хватању белешки и/или одговарајући радни задаци. Наставници могу давати тестове снимљене на траку или дозволити дислексичном ученику алтернативне видове провере знања. Ученици могу имати користи од слушања књига снимљених на траку и од писања помоћу компјутера. Свеобухватан списак могућих акомодација навешћемо у посебном поглављу овог приручника.
Ученицима, такође, може бити потребна помоћ у превазилажењу емотивних проблема који понекад настају као последица тешкоћа у школи. Стручњаци који се баве менталним здрављем могу помоћи ученицима да се носе са својим проблемима.